Press "Enter" to skip to content

Marko Jevtić, svetski pristup kulinarstu!

Marko Jevtić, Chef
Njegova karijera je san svakog mladog kuvara. Iako je radio rame uz rame sa mnogim svetski poznatim kuvarima Marko Jevtić ipak vidi šansu kod nas, među svojim ljudima. Njegov san je svoj mikro restoran i održivo kulinarstvo, a šta nam je to zanimljivo otkrio sa evropske kulinarske scene pročitajte u nastavku.

Zašto si se vratio na Balkan?

Ono što me je na prvom mestu gonilo da pođem odavde jeste želja da vidim i razumem šta je to što pravi razliku između ,,njih” i ,,nas” misleći na restorane sa 2 ili 3 Mišelinove zvezdice. Video sam, dokazao sebi da mogu da stojim rame uz rame sa najboljima na svetu, shvatio sam da to zapravo mogu da radim i kod nas, govoreći svoj jezik, među svojim ljudima. Dug je put, ali to izazov čini još zanimljivijim.

Omiljena vrsta kuhinje.

Nijedna posebno, s obzirom da sam na vreme napustio konvencionalno obrazovanje, uspeo sam da izađem iz okvira i da budem slobodan, tako da sve zavisi šta me zaintrigira.

Žmare, staro Vlaško jelo od ovčetine sa kukuruznim brašnom i mladim kajmakom.

Razlika između Balkana i Evrope?

Kada je u pitanju ,,backstage” najveća razlika je u pristupu, naravno ovo generalizujem. Postoje izvrsni pojedinci kod nas, nema sumnje, ali je tamo mnogo profesionalnije, idemo mi polako ka tome, kao i u svemu drugom, malo kaskamo, ali stignemo. Počela je da se menja svest kod konzumenata, što je veliki korak, fokus se pomera na kvalitet, osvešćujemo se po tom pitanju, raste poštovanje i briga za kolege iz branše. Navešću 2 primera koja su na mene ostavila utisak, pa sam dosta razmišljao na ovu temu. Prvi je iz Lisabona, gde smo imali mali ritual na kraju servisa, da svi ekipno prođemo kroz salu, bez obzira na poziciju, dok još gosti sede, uz pohvale, aplauze, pokupili bismo po čašu piva sa šanka i izašli na glavni ulaz ispred na zasluženi predah, što kod nas baš u tom momentu nije moglo da se vidi, menja se svest ponavljam tako da smo na pravom putu. A drugi primer je iz Modene, gde sam stažirao kod Masima Boture. Gosti tamo izražavaju želju da uđu u kuhinju, da pozdrave ekipu, da se slikaju, bilo da su svetski poznati sportisti, umetnici, političari, stvoren je taj kult gde poštovanje prelazi u divljenje, opravdano, ipak 50+ ljudi radi za 32 gosta 14h dnevno, što je najbliže perfekciji makar u domenu onoga što sam ja uspeo da vidim. Možda Mišelin globalno polako bledi iako kod nas još nije došao zvanično, ali je i dalje merilo perfekcije.

Kako vidiš svoju karijeru u budućnosti?

Život je nepredvidiv, iznenadio me više puta, tako da ostavljam otvoreno, ali neki moj ultimativni cilj jeste da imam svoje gazdinstvo, sa ,,mikro” restoranom, da se bavim održivim kulinarstvom i ugostiteljstvom uopste. I taj kontakt sa prirodom i životinjama mi je jako važan, oduvek postoji to u meni, rođen sam na selu, pre interneta i tehnologije, hvala Bogu, i taj neki unutrašnji zov za povratkom ne jenjava. Takođe mi je bitno da u svemu što radim ostavim makar malo vremena za neke druge aktivnosti iz kojih crpim inspiraciju i kreativnost za kuvanje kao što su pisanje i slikanje. Lično mi je od velike važnosti da koliki god izazov izaberem postoji taj neki mali prozor, a izazovi će se sami javiti.

 

Must have jelo?

Nije lako izdvojiti, kao da moram iz cele zbirke da izdvojim jednu pesmu… Ali recimo ako je kopno u pitanju neka bude žmare, staro vlaško jelo od ovčetine sa kukuruznim brašnom i mladim kajmakom. A kada je u pitanju more, file lista sa šafran sosom i blanširanom mladom boranijom.

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *